Omaž ili krađa: Identične scene u različitim filmovima

Četiri uplašena Hobita kriju se ispod vijugavog korena drveta. Nedaleko od njih pojavljuje se zlokobni Nazgul, silazi s konja i prilazi njihovom skrovištu. Nadmoćna pojava utvare zauzima gornji deo kadra, dok u donjem preplašeni Hobiti strepe za život. Frodo dolazi u iskušenje da iskoristi moć magičnog prstena za kojim Nazgul traga, ali odoleva i sve se dobro završava.

Ovo nije scena iz filma The Fellowship of the Ring koji je režirao Peter Jackson, iako se može videti u njemu. Ovo je scena iz animiranog filma The Lord of the Rings, čiju je režiju 1978. godine potpisao Ralph Bakshi. Jackson ne krije da je pri ekranizaciji Tolkienovih romana na više mesta odao počast Bakshijevoj animiranoj verziji i nije jedini koji rado reciklira stare kadrove. Jedna od najpoznatijih scena iz filma Jurassic Park, na primer, prikazuje moćnog tiranosurusa koji ulazu u kadar sa desne strane, obara biljojeda galimimusa na zemlju i ubija ga. Reditelj Steven Spielberg namerno je odabrao takvu kompoziciju kadra jer se gotovo identičan prikaz može videti u filmu The Valley of Gwangi iz 1969. godine.

Omaž satkan od kultnih sitnica raduje filmofile zato što elegantno slavi istoriju i nasleđe filmske umetnosti. Za one koji ipak smatraju da se đavo krije u detaljima, omaž u jednom ili dva kadra je oprostiv, ali svaka scena urađena u copy/paste maniru dovoljna je da se filmadžije optuže za plagijat.

Najpoznatiji ljubitelj omaža je Quentin Tarantino, kultni reditelj čije su se filmske pozajmice otrgle kontroli. Samo u dva dela filma Kill Bill njih ima toliko da se oba mogu posmatrati kao Tarantinov remiks scena iz bezbroj grindhouse filmova umesto kao originalno delo. Zahvaljujući omažima nastala je i tvrdnja da je Tarantino napravio stil od toga što ne ume da režira, pri čemu se zaboravlja se da su Kill Bill, Death Proof i druge krvave igrarije ovog reditelja prava poslastica za istomišljenike – filmovi filmskog zaluđenika, snimljeni za iste takve zaluđenike. Tu i tamo padne i po neki Oskar, pa ako je iko dokazao da u upotrebi omaža ne mora biti ničeg lošeg, onda je to Tarantino.


Od nastanka filma 1895. godine verovatno se nanizao svaki kadar koji se može zamisliti. To znaju članovi Američke filmske akademije, reditelji B filmova koji nedostatak novca ponekad znaju da pretvore u prednost i stvaraoci sa A liste. Ako je u drugim umetničkim disciplinama postmodernistički trend dozvolio poigravanje ranim radovima, dokle god omaž beži od puke eksploatacije, isto važi i za film.

Nedavno je dosta pažnje privukao klip koji pokazuje da se film The Revenant veoma oslanja na vizuelnu poetiku Andreja Tarkovskog, a opet je malo onih koji imaju hrabrosti da sagu o preživljavanju A. G. Iñárritua nazovu plagijatom i dobro je što je tako, jer bi se, u suprotnom, servirala velika laž. Potreban je zaista zadivljujući talenat da se scena iz starog kultnog filma inkorporira u novi, a da se time ne naruši narativ ili izazovu neželjena osećanja. Čak je i veliki Gus Van Sant doveo rimejk filma Psycho do besmisla kada je bukvalno iskopirao svaki kadar originalne režije Alfreda Hitchcocka


U moru počasti najopasnije su skrivalice koje samo liče na omaž, ali to nisu. Studio Disney je, na primer, više puta sitničario i štedeo novac tako što je kopirao scene iz starih animiranih ostvarenja i montirao ih u nove. Malo je kradljivaca koji naknadno ne plate za takav postupak. Omaž je jedno, a lenjost sa kojom su svi na gubitku nešto sasvim drugo.


Izvor:citymagazine


Trenutno najcitaniji tekstovi

Pesme koje imaju izvesne slicnosti(obrade i/ili plagijati)

Citati o umetnosti

Estrada i podzemlje